Ljudi se pod stare dane često mentalno "gube". Jednako često znaju da slabe, treba im usluga i djeca im nude uskočiti s tom uslugom, ali oni ju ne mogu prihvatiti.
Moguće da se tako tvrdoglave iz više razloga. Najosnovnije, teško je i sebi priznati da stariš. Teško je drugima to pokazati, ali još je teže (svima nama neovisno o dobi) pokazati svoje slabosti. I onda kad se svaki dan suočavamo sa sve većim brojem slabosti to ne izgleda dobro.
Komplicirano je i njima jer uvijek moraju vagati - koliko usluga je previše i hoće li mi kćer/ sin rjeđe dolaziti ako zatražim nešto od nje/ njega?
S druge strane tu su i vitalni stari ljudi koji sebe još uvijek stavljaju pred izazove. Možda takvi ne žele pomoć jer misle da bi se tako postepeno opustili (i zapustili).