Potiskivanje negativnih emocija se "uči" od malih nogu. Ako si uvek smetao, ako tvoje suze nisu bile prihvaćene, ako si rastao uz emocionalno nedostupne roditelje - svim ovim si dobijao poruku da je negativne emocije najbolje progutati tj ne ispoljiti ih jer nema ko da se pobrine za tebe, moraš sam. Onda porasteš i otprilike postaneš osoba koja kako si rekla pravi tu "fasadu sreće" i ispoljava je na sledeći način:
- Uvek je dostupan svim prijateljima/poznanicima (bilo da ga/je boli glava, nije raspoložen, ne može da stigne itd - on nije naučio/smeo reći ne pa ni sad to ne radi. A i misli da će ga ljudi voleti samo kao je dobar)
- Trpi i ćuti (ne ume da se izbori za sebe, npr veća plata, beg iz toksičnog okruženja, braka - to nije ponašanje poslušne devojčice/dečaka
- Uvek nasmejan čak i kad mu se život raspada na komade (jer zašto da brine bilo koga, dok je bio mali naučen je da potiskuje pa tako i sad )
- Potrebe drugih stavlja ispred svojih (naučen je da su drugi bitniji od njega)
- Uvek tu za druge, da posavetuje (ovo se u psihologiji zove i uloga "spasitelja", kad juriš da spasiš druge jer ne želiš da vidiš tj izbegavaš da spasiš sebe, opet potiskivanje)
I tu sigurno ima još gomila osobina koju prosečnu osobu koja forsira "lažno ja" sve lakše dovode do burnouta ili kako si rekla depresije i anksioznosti u najboljem slučaju.
Ovo sve što sam opisala je neki narativ vaspitanja dece iz 90-tih godina, u stvari možda pre 80-tih i koliko god mnogi odbijali da prihvate, zaista sva osnova toga kakav ćeš postati potiče iz najranijih dana.
Ukoliko ovo npr prepoznaš kod dobrog prijatelja možeš mu pomoći tako što ćeš popričati sa njim i ponuditi mu da mu budeš "sigurna luka", za razgovor, podršku. Da mu objasniš da je to toksičan oblik ponašanja po njega i da ne mora da svima ugađa preko svojih granica samo da bi bio voljen i prihvaćen. Ovo sve naravno važi ukoliko je on svestan toga i želi sebi da pomogne. Ukoliko pak misli da je on na pravom putu, nažalost malo toga možeš uraditi.
